Copyright U13Studio 2016

ул. Др Мелгарда бб 18430 Куршумлија Централа: 027/381-222 и 027/381-335 Факс: 027/381-595 ДОМ ЗДРАВЉА КУРШУМЛИЈА wpf5a7638a_1a.png
Share on Facebook Share on Twitter Share on Google Bookmarks Share on LinkedIn Share via e-mail Print
sertifikat akreditacija.png


Зграда болнице почела је са градњом 1912. године али због избијања првог светског рата не постоје званични подаци о томе када је зграда довршена и у њој отпочело обављање делатности.


 За време првог светског рата Болница није радила, јер су Бугари све уништавали, па чак су и коње уводили у Болницу. Услед недостатка архивске граде морамо се ослонити на памћење поменутих грађана, да су све три грађевине рађене једновремено, да је у простору нове Болнице била "Дражина кућа", који је дуго година био економ Болнице.


У јесен 1915. године, када се у набујалој Топлици утопио познати књижевник Милутин Ускоковић, обдукцију је извршио извесни др Попадић. О поменутом доктору, осим извршене обдукције није никаквих података остало, па се може претпоставити да је то био или војни лекар, или лекар који се тих дана повлачио са нашом војском, па га је требало поменути и ради тога што ће неко можда нешто више знати о њему, и тако би био извучен из заборава.


Одмах по завршетку рата, 1918. године, у Куршумлију долази др Вилијем Мелгард, а када говоримо о др Мелгарду, не можемо без атрибута: хуманиста, човек који је оставио најдубљи траг у нашем народу.


Тај млади дански лекар рођен је 19.октобра 1888. године у данском граду Фисенбергу. Године 1914. завршава медицинске студије. Упоредо студира вајарство и сликарство на Академији уметности у Копенхагену. Говорио, осим матерњег, још и енглески, француски и немачки, а по доласку у Србију, савладао је и српски језик.


Мали број лекара, напад "три царства", рањеници и тифусари, натерали су Владу, не за апел него на вапај за медицинску помоћ целом родољубивом свету. Тај вапај је стигао и до младог Мелгарда, који се као хуманиста одушевљено одзива, и почетком 1915. године са медицинском мисијом из Копенхагена долази у Србију.


Врховна команда га упућује на најтежи терен, у Ваљевску болницу, где хара пегави тифус.


Као лекар и велики ерудита брзо се спријатељио са учитељем и књижевником Михаилом Ризнићем, заљубљује се у његову ћерку Виду, са којом се венчава 17. октобра 1917. године, а 9. августа 1918. године добија сина Ренеа, који је и данас у животу, и живи у Копенхагену.


По завршетку рата одлучује да остане у Србији а да никада више не види своју отаџбину! Влада му нуди да бира место где жели да живи и ради: Београд, Загреб, или Сплит, али будући велики хуманиста, одлучује да оде тамо где је био најпотребније, а то је варошица Куршумлија, за коју је раније чуо да нема лекара. Тако, 1918. године долази у Куршумлију, где у Болници затиче хаотично стање: много болесника и демолиране зграде. Др Мелград, не стидећи се никаквог посла, па ни физичког, лично уређује болнички круг, обраћа се Енглеској мисији и Влади у Београду за материјалну подршку. Убрзо добија од Владе новац, а како каже др Будимир Павловић, стиже и материјална помоћ у лековима, ћебадима и у осталом санитетском материјалу. Обновљена Болница ипак није могла да прими све пацијенте, па су у болничком кругу разапињани шатори, да се сместе сви болесници. Одлази и по кућама, никад не питајући за новац.


Навешћемо пример када је у неком селу порађао неку породиљу, а био је тежак порођај, и када се родило здраво мушко дете, њен свекар га је упитао колико треба да плати, нагласивши да је имућан човек, и да нема проблема за плаћање. Мелград је одговорио: "Дај ми само једну јабуку из твог лепог воћњака". То је однео својој Види.


Када је у Куршумлији 1919. године отворена Државна занатска школа, Министарство га поставља за наставника. Држи часове хигијене, посебно хигијене брака.


И поред великог посла у Болници, налази времена да испред Болнице изгради фонтану, и у њој фигуру мајке са дететом, симбол заштите деце, јер је у Болници било отворено и дечје одељење. На жалост, 1920. године Куршумлијом хара шарлах, који не штеди ни Мелгарда, и он умире 17. новембра 1920. године. Опело је извршио стари свештеник Богосав Поповић. Сахрањен је на Куршумлијском гробљу.


Послератна изградња почела је 1957. године, изградњом Грудног одељења (данас Управне зграде). Стационар 1961–1962. године. Зграда Дечјег диспанзера - Гинеколошки рентген службе, 1978. године. Изградњом ових објеката повећава се и број лекара, као и другог медицинског особља.


Сада Домом здравља Куршумлија руководи Директор др Уранија Петровић, уз Управни и Надзорни одбор. Статутом ДЗ као помоћни органи предвиђен је и Помоћник директора за медицинске послове – Др Биљана Петровић. Од краја прошле године у складу са новим Статутом образовани су и Стручни савет, Стручни колегијум и Етички одбор, као саветодавни органи Директора ДЗ Куршумлија, који редовно одржавају састанке са којих постоје записници о темама које се раправљају на њима.


Дом здравља Куршумлија у 2009. годину улази са новим Правилником о унутрашњој организацији, који је усклађен са подзаконским актима Министарства здравља који се односе на уређење области унутрашње организације и делатности здравствених установа. ДЗ Куршумлија према наведеном правилнику има 6 руководна сектора на челу са начелницима служби.